Play about Vasilija Vukotic ‘The Heroine’, explanation of Battle of Mojkovac.

Mojkovačka bitka je vođena 6. i 7. januara 1916. godine u okolini Mojkovca i njom je komandovao serdar Janko Vukotić. To je ujedno bila i poslednja vojna operacija Vojske Kraljevine Crne Gore, koja 1918. godine ulazi u sastav Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije.

Crnogorski položaj
Mojkovačka bitka je zapravo završna faza jedne veće vojne operacije, a odnosi se na dejstvo crnogorske Sandžačke vojske, koja je branila front od Višegrada do Mojkovca od oktobra 1915. do januara 1916. godine.

U početku nije bilo većih okršaja, ali kada je austrougarska vojska primetila da srpska vojska ima nameru da se povlači preko teritorije Kraljevine Crne Gore, shvatila je da bi presecanjem tog povlačenja u potpunosti razorila srpsku vojsku i istovremeno zauzela Crnu Goru.

Tada austrougarska vojska sva raspoloživa sredstva šalje u tom pravcu. Glavni deo austrougarske vojske, 20.000 vojnika sa oko 70 topova, nalazio se na liniji Rožaje – Sjenica – Bijelo Polje.

Drugi deo je napadao iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Mojkovcu i Bijelom Polju. U Boki su bile koncentrisane jake trupe sa više od 200 topova usmerenih ka Lovćenu.

Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je veoma teško. Vojnici su bili slabo obučeni, posebno za zimske uslove. Nosili su ono što su od kuće poneli.

Ukupan broj vojnika u crnogorskoj Sandžačkoj vojsci na Mojkovcu bio je oko 6.500, a predvodio ih je serdar Janko Vukotić.

Serdar Janko Vukotić
Serdar Janko Vukotić jedan je od prvih školovanih oficira Kneževine Crne Gore. Podoficirsku i oficirsku školu završio je u Modeni (Italija).

U Prvom balkanskom ratu zapovedao je Istočnim odredom, a u Drugom balkanskom ratu je bio na čelu divizije. Na početku Prvog svetskog rata bio je načelnik crnogorske Vrhovne komande, zatim komandant Hercegovačkog odreda i Sandžačke vojske.

Za načelnika Vrhovne komande je ponovo postavljen 17. januara 1916, nekoliko dana pre raspuštanja crnogorske vojske. Posle kapitulacije odveden je u zarobljeništvo.

Po povratku iz zarobljeništva primljen je u Vojsku Kraljevine SHS, a 1926. je unapređen u čin armijskog generala. Umro je 1927. godine u Beogradu, gde je i sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju.

Austrougarska vojska je angažovala dve divizije: 53. generala Pongraca i 62. generala Kalzera. Ukupno je bilo 14.000 dobro naoružanih i obučenih boraca, uz rezervu i logističku podršku. Snage koje su obezbeđivale krila ovim dvema divizijama činilo je 20.000 vojnika pod komandom generala Rajnera, uperenih ka Mojkovcu i Tari.

Vojska je bila opremljena puškama, tzv “mauzerke”, zatim sa 45 topova i na desetine mitraljeza i ogromnom municijom koja se nije štedela.

Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Na Badnji dan, 6. januara, general Rajner izdaje naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku.

Na udaru 6. austrougarskog puka, na Razvršju i Bojinoj njivi našao se Donjomorački bataljon Kolašinske brigade. Uz juriše i protivjuriše položaji su naizmenično prelazili sa jedne na drugu stranu, ali je Donjomorački bataljon uspeo da zadrži položaj do popodne.

Posle toga, pod snažnim udarom topova i jurišima, austrougarska vojska uspeva da osvoji Bojinu njivu, ali ostali delovi Kolašinske brigade, posebno oni sa Razvršja koje je bilo strategijska tačka za prodor ka Mojkovcu, čvrsto su zadržali neprijatelja.

Osvajanjem Bojine njive i Uloševine, Austrougari su ugrozili ključnu odbranu “mojkovačkih vrata”.

Prema proceni serdara Vukotića, sledeći dan bio je ključan, zato napušta štab u Kolašinu i odlazi na položaje kod Mojkovca, gde sa brigadirom Petrom Martinovićem i članovima divizijskog štaba donosi odluku da se izvrši kontranapad.

Raspored snaga u Mojkovačkoj bici
U zoru, na Božić, 7. januara, Uskočki bataljon, pod okriljem noći i jutarnje magle, kreće ka neprijateljskim položajima.

U snegom zavejanim brdima počinje borba, uz grmljavinu topova i zvukove bajoneta. Sa njihove desne strane nalazi se Kolašinski bataljon, i kad se borba rasplamsala, našli su se jedni pored drugih.

Uskočki bataljon je hrabro izdržao napade, omogućavajući Kolašinskoj brigadi napad na Bojinu njivu. Pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade i Prvi i Treći regrutski bataljon iz Drobnjačko-uskočke brigade kreću u siloviti napad.

U borbu se kasnije uključuje i glavnina Drobnjačkog bataljona. Juriš i protivjuriš se ređaju skoro bez prestanka. Glavni napad prema Bojnoj njivi izvodi Rovački bataljon pod komandom Milinka Vlahovića, koji uspeva da posle toliko juriša i napada u snažnom protivjurišu zauzme kosinu koja se sa Razvršja spušta ka Bojinoj njivi.
Barjaktar crnogorske vojske
Međutim, Austrougari uvode svoje zadnje rezerve i tako, pred nadmoćnijim neprijateljem, Rovčani su bili primorani da se povuku. Ostali položaji Kolašinske brigade su zadržani. Desno od Rovačkog bataljona borili su se Prvi i Treći regrutski bataljon, sastavljeni od mladića starih od 18 do 21 godine.

Kako su svi bili mladi, jaki i poprilično uvežbani od obučenih oficira, njima su davani specijalni zadaci, pa im je i povereno da povrate Bojinu njivu, koja je bila dobro branjena sa tri reda bodljikave žice i mitraljezima u rovovima.

Prvi juriš nije uspeo. Počinju i drugi siloviti juriš, ne brinući za žice i granate koje su besomučno padale. I taj drugi juriš je odbijen, tako da je Bojina njiva ostala u rukama Austrougara. Serdar Janko Vukotić naređuje da se jedina rezerva, Drobnjački bataljon, uvede u borbu i po “svaku cenu” zauzme Bojina njiva.

Bataljon je otpočeo napad i uspeo da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, sve tri čete poravnavaju se u jednu liniju, i posle kratke paljbe svi zajedno kreću u siloviti juriš.

Neprijatelj se nije mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka, koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan. Pod silinom juriša, neprijatelj napušta Bojinu njivu.

Nakon zatišja, general Rajner, koji se ne miri sa gubitkom Bojine njive, uvodi svoje zadnje snage iz rezerve, 205 brigadu, i posle snažne topovske paljbe kreće u napad na položaje Drobnjaka i Rovčana, ali je prvi napad žestoko odbijen.
Austrougarska ilustracija bitke sa crnogorskim vojnicima
“Borili smo se protiv junaka iz bajke…”
O junaštvu crnogorske vojske najbolje svedoče reči austrougarskih oficira, učesnika bitke.

Pukovnik Rihter je zapisao da “hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova”.

General Hecendorf, prema sopstvenom priznanju, nije očekivao da će crnogorska vojska na Mojkovcu pružiti takav otpor i onemogućiti njegova dejstva za odsecanje makar jednog dela srpske vojske u povlačenju. Mnogo kasnije on će reći: “Borili smo se protiv junaka iz bajke…”

Videvši da bi možda to dovelo i do sloma njegovih snaga, general Rajner sa isukanim mačem staje na čelo svoje poslednje rezerve i predvodi napad. Borbe su trajale sve do mraka, ali su svi ostali na svojim položajima.

Borbe oko Mojkovca su vođene još nekoliko dana, ali ne onom jačinom kao što su bile 6. i 7. januara.

Oružje na Mojkovcu

Crnogorska vojska po organizaciji, tehničkoj spremi i obučenosti nije se mogla meriti sa savremenim vojskama tog doba. Ona je pretežno bila formirana na teritorijalno-plemenskoj osnovi. Izuzev regrutskih bataljona, to je bila vojska milicijskog tipa – “naoružani narod”.

Početkom 20. veka Crna Gora je dobila nekoliko dragocenih tovara oružja iz Rusije, koji će joj biti od velike pomoći u oslobodilačkim ratovima 1912. i 1913, ali i u Prvom svetskom ratu. U tovaru koji je isporučen u Kotoru bilo je 12.000 pušaka sistema “maliher” u narodu odmah prozvane “moskovke”.

Nešto kasnije Rusija u Crnu Goru šalje i nekoliko topova tipa “obuhovski”. Bijući boj za bojem “moskovke” su neohlađene ušle u Prvi svetski rat, pregorelih cevi ali sačuvanih bajoneta koji su bili dugački gotovo koliko i puške. Ti bajoneti će biti presudni u borbama prsa u prsa sa austougarskim vojnicima, čije su puške “mauzerke” imale znatno kraće noževe.

Na Mojkovcu je bilo osam mitraljeza većinom ruskih, ali je bilo i austrijskih, otetih u prethodnim borbama. Crnogorska Sandžačka vojska u Mojkovačkoj bici imala je 22 laka topa i samo dve teške ruske haubice.

Crnogorska haubica na položaju
Pored ruskih topova sistema “obuhovski”, u bici na Mojkovcu učestvovali su i nemački “krupovi” i francuski “debanžovi”.

Dve teške haubice, jedine kojima je raspolagala čitava crnogorska vojska, tokom borbi 1915. godine premeštane su sa bojišta na bojište od Drine i Višegrada do Mojkovca. Tri dana pre bitke hubice su izvučene na vrh Malog preprana, koji gleda na Podbišće, odakle će u zoru 6. januara početi da tuku po neprijateljskim položajima.

Srpska artiljerija

U sastavu crnogorske Sandžačke vojske nalazile su se i tri srpske baterije. One su još na Drini pridodate vojsci serdara Janka Vukotića. Hrabrošću svoje posade i komandira kapetana Dragoljuba Mladenovića, te baterije su se proslavile i ostale u sećanju svakog vojnika.

Srpski ariljerci, znatno vičniji od crnogorskih u rukovanju topovima, posebno lakim francuskim “debanžovcima”, na zajedničkim položajima koristili su svako zatišje da crnogorskim tobdžijama prenesu svoje znanje.

Tri srpske baterije dobile su i izvršile poslednje naređenje, smestivši se uoči bitke levo od Preprana, iznad samih Polja, na brdu zvanom Borovnjak.

Na Badnje veče, kada je rodbina iz krajeva bližih Mojkovcu došla da obiđe vojnike i donese im sve što se imalo, bateriju kapetana Mladenovića i druge dve srpske baterije obišla je grupa crnogorskih staraca i žena.

Starci su zamolili Mladenovića da im pokaže topove, a kada je on udovoljio njihovoj želji, po starom crnogorskom običaju nazdravljalo se ne samo vojnicima već i topovima, dok su žene iz torbi vadile čarape, rakiju i hranu i time darovale srpske vojnike.

Pobednici, pobeđeni

“Iako zalud”, kako je serdar Janko Vukotić rekao u poslednjoj poruci svojim junacima, bitka je dobijena i okončana 10. januara, a slava oružja crnogorske Sandžačke vojske u, kako su ga Crnogorci nazivali, Veljem ratu, krunisana je mojkovačkom pobedom i ispunjenjem duga prema bratskoj srpskoj vojsci.

Delovi dve austrougarske divizije, 53. i 62, ukupno 14 bataljona, zaustavljeno je i naterano na povlačenje. Tri velika dana na Mojkovcu protekla su u neprekidnim borbama. Crnogorska Sandžačka vojska je bila svesna da je to bitka za uspešno povlačenje srpske vojske zbog čega austrougarska armija nije uspela da zatvori “mojkovačka vrata”.

Ta kapija je ostala slobodna čak i kada je srpska vojska već preko Albanije izbijala na more.

Još ne znajući za katastrofu, za više od 280 topova koji su četiri dana i četiri noći, po naređenju generala Vebera, tukli po Lovćenu, crnogorski promrzli i izgladneli vojnici su na Mojkovcu odbranili staru granicu na Tari.

Vest o padu Lovćena nekoliko dana kasnije delovala je kao grom iz vedra neba, jer je svaki od vojnika znao: kada padne Lovćen palo je Cetinje, a kada padne Cetinje pala je i Crna Gora.

Kralj Nikola sa načelnikom štaba crnogorske Vrhovne komande generalom Božidarom Jankovićem
Nastala je čudna situacija u kojoj pobeđeni neprijatelj beži, a pobednik treba da napusti položaj ne znajući kome da ostavi Mojkovac, kome mrtve na položajima, kome artiljeriju i toliko željene mitraljeze i haubice.

Poslednje naređenje štaba crnogorske Sandžačke vojske izdato je jednom naredniku iz Štitarice. Narednik se zvao Novak Vuković, a naređenje je glasilo: uništiti sva oružja da ne bi koristilo neprijatelju.

Topovi su zakopavani ili bacani niz Taru, a jedan vod je čitavu noć i dan sakupljao i donosio na gomilu topovske granate, mitraljeze, barut i municiju.

Kada je sve što se moglo sakupilo, narednik Vuković je zapalio barut. Usledio je ogroman plamen i eksplozija koja se čula sve do Kolašina, Rovaca i Morače. Dok su letela i padala parčad čelika po obližnjim kućama i snegom prekrivenim livadama, vojnici su plakali.

Najveći značaj Mokovačke bitke bilo je sprečavanje austrougarske vojske da preseče povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, i dalje ka Krfu.

Mojkovačka bitka je u narodu poređena sa Termopilama, a pamte se i reči vladike Nikolaja: “Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.”

Izvori: Operacija Crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu, Vojnoistorijski institut Beograd, Manfred Rauhenštajner, Poslednji rat Austro-Ugarske 1914-1918, Bohlau Verlag Beč i Ljubo Anđelić/Jevrem Brković, Mojkovačka vrata, 1966, Obod Cetinje. Sa sajta RTS.